Bolesti srca i krvnih sudova su odgovorne za više stope oboljevanja i umiranja od bilo kojih drugih kategorija bolesti čoveka. Mnoge od njih za svoju definitivnu dijagnostiku zahtevaju i patohistološku analizu uzoraka tkiva i tkivnih tečnosti dobijenih hirurškim putem, biopsijom, punkcijom itd.

Bolesti krvnih sudova koje zahtevaju patohistološku dijagnostiku su pre svega ateroskleroza koja dovodi do značajnog suženja lumena krvnog suda i mogućeg nastanka infarkta zahvaćenog organa. Takođe od velikog značaja su i vaskulitisi tj. zapaljenja zida krvnog suda koji se dele na neinfektivne i zahvataju:

  1. velike krvne sudove (gigantocelularni arteritis, Takajasu arteritis);
  2. srednje velike krvne sudove ( poliarteritis nodoza, Kavasakijeva bolest) i
  3. male krvne sudove (Vegenerova granulomatoza, Čurg-Štrausov sidrom i mikroskopski poliangitis); i infektivne koji nastaju direktnom invazijom infektivnih agenasa obično bakterija i gljivica.

Ateroskleroza, navedeni vaskulitisi kao i različiti sindromi koji izazivaju poremećaj u sintezi kolagenih i elastičnih vlakana mogu da dovedu i do proširenja lumena krvnog suda što se naziva aneurizma i do cepanja zida krvnog suda što se naziva disekcija i zahtevaju hiruršku intervenciju i definitivnu patohistološku dijgnostiku. Pored opisanih promena na krvnim sudovima se mogu pojaviti i tumori koji mogu biti:

  1. benigni (hemangiomi);
  2. granično maligni (Kapošijev sarkom, hemangioendoteliom);
  3. maligni (angiosarkom, hemangiopericitom); i za čiju definitivnu dijagnozu je neophodna patohistološka analiza uzorka tumora.

patologija 2

Bolesti srca koje zahtevaju patohistološku dijagnostiku su pre svega bolesti srčanih zalistak od kojih su najčešće kalcifikantna stenoza aortnog zalistka, miksomatozna degeneracija mitralnog zalistka, infektivni endokarditis i reumatska bolest srca koja pored zalistaka može da zahvati i sam srčani mišić. Ovde spadaju i bolesti samog srčanog mišića koje se nazivaju kardiomiopatije i za čiju dijagnostiku je neophodna biopsija srčanog mišića. Te bolesti predstavljaju raznoliku grupu u kojoj se nalaze zapaljenski poremećaji (miokarditis), imunološke bolesti (npr. sarkoidoza), sistemski metabolički poremećaji (npr. hemohromatoza), mišićne distrofije i genetski poremećaji u srčanim mišićnim ćelijama. Ponekad su kardiomiopatije nepoznate etiologije i tada se nazivaju idiopatske. One se mogu podeliti i na primarne – kod kojih je bolest ograničena samo ili predominantno na srčani mišić i sekundarne – kod kojih je srce zahvaćeno u sklopu multiorganskog poremaćaja. Više klinički orijentisana, fukcionalna klasifikacije deli kardiomiopatije u tri grupe:

  1. dilataciona kardiomiopatija (idiopatska, alkohol, peripartalna, genetska, miokarditis, hronična anemija, doksorubicin – adriamicin);
  2. hipertrofična kardiomiopatija (genetska, Fridrihova ataksija, bolesti nakupljanja, deca majki dijabetičara);
  3. restrikciona kardiomiopatija (idiopatska, amiloidoza, hemohromatoza, sarkoidoza, fibroza uzrokovana radijacijom).

U srcu takođe mogu da se jave i tumori koji nisu tako česti a mogu biti maligni i benigni i primarni i sekundarni – metastatski tumori. Većina tumora srca je benigna i pet najčešćih čini 80% do 90% svih tumora srca. Po opadajućem redosledu učestlosti su to: miksomi, fibromi, lipomi, papilarni fibroelastomi i rabdomiomi. Najznačajniji primarni maligni tumor srca je angiosarkom. Sekundarni – metastatski tumori srca takođe su retki i po opadajućem redosledu učestalosti su to karcinomi pluća, limfomi, karcinomi dojke, leukemija, melanoma, karcinomi jetre i debelog creva. Svi navedeni tumori za tačnu dijagnostiku zahtevaju patohistološku analizu.

Biopsija srca radi se i kod pacijenata sa transplantiranim srcem u cilju procene odbacivanja transplantiranog organa i planiranja adekvatne imunosupresivne terapije da do toga ne bi došlo.

Pored bolesti samog srčanog mišića i bolesti perikarda ponekad zahtevaju patohistološku analizu. Tu se pre svega misli na akutna i hronična nespecifična i specifična zapaljenja perikarda – perikarditise. U sklopu ovih zapaljenja mogu da se pojave i izlivi u perikardnu duplju (serozni, fibrinozni, gnojni i hemoragični) za čiju dijagnostiku je neophodna citopatološka analiza. Perikardni izlivi mogu da se jave i bez zapaljenskih procesa u perikardu, pre svega kod hronične zastojne insuficijencije srca, hipoalbuminemije, malignih tumora, rupture komore usled infarkta srca ili disekcije aorte itd.

patohistologija

pitanja i komentari

go_red_logo